Прва и друга трудноћа – разлике

Свака трудноћа је другачија и можда нема смисла упоређивати али ето чисто да ми остане неко сумирање и сећање.

Друга трудноћа мора да се разликује од прве јер ипак обавезе око детета и мањак времена за одмор су пре свега чињенице које је мењају.

Пре свега, свиђа ми се реченица коју сам негде чула, прва трудноћа траје 40 недеља, друга 9 месеци, за трећу кажу да док се беба роди. Истина! У првој трудноћи тачно сам знала која сам недеља (а знао је и господин тата), пратила сам и читала све како се развија плод, како расте шта потенцјонално ради, колико има грама, милиметара, све. У другој трудноћи уопште нисам обраћала пажњу на недеље и тек пред крај почела сам да пратим, за недај боже, записала сам у роковнику да могу лекару да кажем ипак потребну информацију.

Исхрана. Ту сам веома изненађена. У првој трудноћи хранила сам се нормално са обраћањем пажње на – здраво. Нисам јела слаткише, ништа од брзе хране, све фино. Пред крај трудноће сваки други дан пекла сам домаћи хлеб са разним семенкама. Нисам попила ни једну кафу. Знала сам тачно који чај смем попити. Поред свега тога угојила сам се, за мене пуно, 17 килограма! Друга трудноћа већ друга прича. Генерално, кући једемо нормално и даље са обраћањем пажње на здраво због детета. Али… то шта се мени јело већ кад дете заспи… пицца! испоставила се чудо за горушицу и то у поноћ, десила се и кокакола и млеко са кафом, слаткиши – како да не. Добро да сам имала сваки дан домаћи ручак и брдо воћа – све због ћеркице. Угојила сам се исто.

Горушица је једна исто од разлика. У првој трудноћи осетила сам шта је то једва нешто мало на почетку, сада мучила ме је и на почетку и на крају, једино мислим да у другом триместру попустила на кратко. У обе трудноће нисам повраћала, што ме јако радује.

У првој трудноћи нисам имала никаквих здравствених проблема, једино пред крај пила сам гвожђе. Овај пут ускочио утрогестан и још понешто, али опет све у свему и ту трудноћу изнела сам без већих проблема. Можда једино у другој трудноћи осећам јачи бол у леђима и стомак иако је мањи, смета ми више – то ипак објашњавам слабијом физичком кондицијом од пре трудноће (седећи посао за рачунаром) и ипак јурцањем за старијим дететом, сагињањем се до висине патуљка од 99 центиметара, игре на поду и слично.

Могу да кажем да сам у првој трудноћи била много опуштена. Нисам бринула, знала сам да ће све бити у реду, нисам имала страха ни од порођаја ни за здравље бебе. У прва 3 месеца друге трудноће бринула сам да ли ће се одржати иако нисам имала ка томе неки већи разлог. После сам стално нешто бринула за здравље бебе, могуће компликације, а пред сам порођај била сам благо речено уплашена. На први отишла сам овако, широког осмеха са контракцијама на 3 минута. Мислим да огроман утицај на та расположења у другој трудноћи,  имао је контакт са више жена породиља, младих мајки, једне групе на фб, успут чула сам пуно искустава и тужких прича о којим нисам размишљала у првој трудноћи.

То је мој главни савет који сам заборавила овај пут а који ми је помогао у првој трудноћи: трудница не треба да се дружи са младим мамама, не треба да чита форуме, не треба да прича о трудноћи са женама, за трудницу право друштво су… мушкарци!

У првој трудноћи више сам уживала у куповини ствари за бебу, јер морала сам да купим све од колица до сваког комада одеће. Иако први пут до момента кад сам се пробудила из анестезије нисам знала пол. Тако да је куповина била универзална. Сада без обзира на пол, подоста одеће за прва 2-3 месеца имам. Имам колица, креветац, ћебенцета (јер ћерка има 2 омиљена а остала из бебећег доба стоје 2 године у ормару). Куповину сам свела на по које оделце, кадицу и ситнице типа маказице или четка за косу. Сада гледам на ствари доста практичније и више естетски.  И да, прошли пут тачно са уласком у девети месец имала сам буквално све спремно, намештено укључујући и торбу за породилиште. Тако да у деветом месецу нисам ни јурцала по продавницама, прала, пеглала, сређивала. Топло препоручујем да обавите то на време. Овај пут, 5 дана пред порођај ја и даље имам расклопљена колица, ненамаштен креветац, испеглане само бодиће 56 и доње делове, остало опрано али неиспеглано и измешано. У кући хаос. Добро да сам 5 дана пред порођај ипак спаковала коначно торбу!

Поред чињенице да је Касија била прва беба коју сам икада држала на рукама, осећала сам се сигурно у томе шта радим и како је негујем. Нисмо ни тражили посету патронажне сестре и све од првог купања одрадили смо сами. Сада буквално осећам се као да ништа не знам! Надам се да ћу се сетити. Или ћемо ипак звати патронажу :)*

И да, у првој трудноћи имала сам доста више фотографија мене са растућим стомаком, сада имам их само неколико. Вероватно утицало на то и зимско доба које са мраком у 16 часова, зимским капутом не охрабрује за фотографисање труднице. Да додамо касни повратак из вртића, рођендане и 100 других обавеза.

Да ли су се ваше трудноће разликовале?

*Ипак и овај пут, снашли смо се без патронаже… упс.