Татин стил

Да ли знате да ми господин тата не помаже око куће и око деце? Не помаже, јер деца и кућа нису само моја да би ми с времена на време помагао. Јако ме чуди колико популарно је рећи да мушкарац помаже (или не), јер показује да је неко ипак главни задужени а друга страна повремено уради нешто да помогне.

Да ли је то мајчина обавеза а за оца једино привилегија? Да ли треба на сав глас хвалити мушкарца да је остао храбро сам код куће са децом, и да добије браво јер је променио пелену?

Доста жена се жали на мушкарце, а истовремено саме их креирају у слабо организоване особе. Мислим, свако бира партнера сам, са свим врлинама и манама. Мој ретко кад нешто скува али са ћерком зна да проводи време за десетку.

Знала сам и знам да кад бих морала да одем на пут на недељу дана, Господин тата би се снашао без грешке (добро, осим дојења). На свој начин, не овако како бих ја то урадила по списку. Тако је у ствари и било кад сам била у породилишту од понедељка до суботе. Устајали су кад су устали, облачили се како су знали, јели шта су успели да припреме, играли се, читали књиге, гледали цртаће и лепо искористили време да појачају своју везу.

Позитиван однос и општа ангажованост оца око детета од рођења даје следеће ефекте: делује као заштитни фактор и промовише благостање детета; позитивно утиче на социјалне компетенције за децу, развој IQ-а и друге исходе учења; код дечака смањује негативно социјално понашање, а код девојчица смањује психолошке проблеме у раној одраслој доби. Када утицај оца почне у раном детињству, то може помоћи и у формирању сигурних црта личности, бољег социјалног и емоционалног развоја, и утицаја на успех у школи.

Мало ли је?

Мислим да жене (и друштво) често саме спречавају очеве од потпуног учешћа у породичном животу: радиш то погрешно, уради то овако а не онако, чекај ја ћу ти показати како да то урадиш. А ако не раде све као оне, онда узму ствар у своје руке а мушкарца одгурну на страну.

А да погледамо на то овако, да мушкарац не носи бебаћа у стомаку и није одмах толико природно укључен, не информише се на истом нивоу као мајка, не чита о томе, не прича толико са другарицама и не добија савете од маме – често једноставно не знају  како да брину о беби. Најбитније је то да нема једног исправног начина бриге, може се радити на разне начина и то је супер. Зато мушкарци  стварају дубљу везу са бебом када је виде, када се гледају у очи, када је дете реално.

Од самог почетка дете посматра различита понашања, две особе на различити начин ће да негују бебу. За правилан и складан развој добро делује разноврсност. Мама другачије мења пелену него тата. Са срећом не постоји једно упутство неге беба.

Сама понекад  упадам у клопку, кад деца остају сама са татом, али не зивкам да питам на сваких 5 минута како се сналазе, понекад пустим поруку, али то више због бебе која сиса да проценим колико имам још времена. Ако сваки пут кад остављате тату са дететом дајете пуно упутство, шта, где како и када да уради – престаните да то радите.

Тата није неспособан, снаћиће се и нажалост треба да схватимо да то није тако да ви најбоље чувате дете.

Не знам да ли стварно треба да дајемо аплауз тати, ако се игра са дететом, а мама у то време опере косу, попије кафу, прочита нешто. То би требало да буде нормално као што ја узимам понекад децу у другу собу ако он хоће да телефонира.

Бринеш да ће дете плакати? А код тебе никад не плаче? Док дете има шта да једе, све ће бити уреду. Мислим да татама треба времена да проведу сами са децом, да имају прилику (без надгледања) да разраде свој систем. Да смисле начин игре, одаберу књиге које ће читати, да упознају своје дете. Да дају лекове, воде код лекара, купају, шетају… Дозволите татама да буду пуноправни родитељи и да стварају успомене.

Шта више, мушкарци се понекад и боље сналазе са децом, често су опуштенији.

Не волим те поделе да мама је од обавеза а тата од забаве. Ангажовани тата, партнерство и разумевање, то су кључне речи за стабилну заједницу. А не отац који после посла легне на кауч и упали те-ве и нема га. Сви смо уморни, сви радимо, и то не би смело да буде изговор за искључење тате из породичног живота.

#SvakiTrenutakJeVažan

Нажалост, често изгледа то тако да тата или није присутан или је од пријатних ствари води на сладолед, мало се поигра и то је то. Тако није код нас, нисмо идеални и не трудимо се да будемо, тако је лакше. Ако тата за ручак купи спремно месо са грашком а уместо да направи вечеру купи у пекари питу са кромпиром, и то је ОК. Ћерка воли кад оду заједно да купе нешто за ручак. Тата није само за вожњу бициклом и излазак на сладолед. Код нас тата купа децу, вози у вртић, најчешће он води код лекара када су болесни. Заједно дајемо лекове, бришемо носеве и гузе. Тата обавља већину набавки хране а ја углавном кувам, али ако изјутра дојим бебу или увече, направи прженице или сендвиче за старије дете и нас. Није ту ништа толико фиксно. Нормално је ако тата мора да одради нешто, ја ћу окупати дете, књиге читамо наизменично, а увече ако се беба пробуди иде код њега ко први крене.

Најбоља инвестиција у дете је време које њему посвећују родитељи.

Прве три године живота детета, то је период најинтензивнијег језичког, друштвеног, емотивног и моторичког развоја. Улога родитеља у то време је непроцењива. Родитељи дају детету шансу да се од рођења осећа вољено, безбедно, да се правилно развија. Битан елемент у развоју малишана је активно учешће у васпитању исто тако мајке као и оца. Показивање љубави, заједничко провођење времена, игре, разговори и бриге оба родитеља, позитивно утичу на правилан развој деце.

Овај текст настао је у сарадњи са UNICEF Srbija, као подршка кампањи Сваки тренутак је важан