Временом је лакше

Текст написан у октобру 2016. године. Пре него што кренеш да читаш текст подсећам да не мораш да се слажеш са текстовима са блога. Текстови на овом блогу су субјективни и писани углавном на основи личног искуства.

Друга  трудноћа полако улази у филозофску фазу. Још пар дана и планирам потпуно да се посветим том зен стању. Да бих стигла да дођем до врха оазе мира пре него што стигне нов члан породице. Прославили смо ћеркин 3. рођендан и покушавам да се сетим како је то било у првим данима, недељама, месецима (хвала за мали милион фотографија). У нашем окружењу појавиле су се две бебе које заједно са трудноћом подстичу на размишљање.

Како је то било? Било је опуштено. Наравно била сам физички уморна, имали смо проблема у вези дојења, мењали смо по 9 пелена на дан, мућкали ноћу млеко у флашици. Али ипак пре свега, сећам се да по цео дан док је господин тата био на послу, мазиле смо се, лешкариле, читала сам књиге, часописе, шеткале скоро сваки дан. Било ми је скроз добро. Имали смо срећу јер стварно нисмо имали грчића, болести, запушеног носа, а ноћу ја сам је будила да једе, не она мене.

Ипак знам да није свака беба таква. Знам да се буде сто пута ноћу, дању не спавају, имају разне тегобе. После пар месеци у кући са пеленама, без своје спаваће собе (јер још неко се уселио у ваш кревет), са вечито хладном кафом, кућом пуном бебећих играчака, платнених пелена, брдом неиспегланог веша, носањем, љуљањем – имате право да вам буде доста свега. Али ако понекад мислите да томе нема краја, онда имам добру вест.

Временом неће бити горе и теже – супротно! биће боље.

Колико год би вас други убеђивали да мало дете мала брига, велико дете велика брига. Пустите нека причају. Нека вас плаше визијама како се после уводи чврста храна, алергије, па ће проходати, видећеш како ће падати, ударати се, нећеш га стићи, док се окренеш оно дете оде, па пењање на све и свашта, одвикавање од пелена, па нервозе 2 годишњака, 3 годишњака, вртић, болести бла бла бла.

Буквално да не пожелиш да имаш мало дете у кући. Али то није баш цела истина. Касније неће бити брда пелена, кашица, неиспаваних ноћи, храњења на сат, два, три, нећете лежати по цео дан у кревету са бебом, носати пола дана.

Старије дете има друге потребе, пуно се креће и захтева другачији вид неге, пажње и стрпљења али… полако ће научити да припреми нешпто за јело, опере само руке, оде у тоалет, помогне при куповини, понесе понешто, може само да се скине, а временом и облачи, може да поспреми играчке и коначно може да каже шта му треба и како се осећа. Ја као мајка размажена добрим имунитетом свог детета, вероватно бих допустила до развоја јаче упале увета код ћерке да није рекла после вртића да је мало боли уво. Није плакала, играла се цело вече само је то рекла. Исто вече завршила код доктора а следеће јутро код офтомолог, која је рекла да није још упала већ почетак. Ћерка је добила капи које смо стављали 3 дана, чистили нос, прошли без сирупа за болове – уво је малко болело мање од 24 часа захваљујући брзој реакцији јер је рекла шта није уреду. Све чешће се игра сама, сама попије воду, узме воћку да поједе.

Наравно, кад се појављују проблеми они су интензивнији него проблем и стрес везан за дојење. Биће вриске, не сналажења са емоцијама, упознавање друштвеног живота, уочавање граница које постављају родитељи, биће побуна, али сваки проблем може да се решава са више мира без лудила постпорођајних хормона, конаца и шавова, без тешких од млека груди 🙂

Олакшава ми живот та свест да знам да могу да оставим ћерку у другој соби и да не стрепим да ће прогутати неку ситну ствар, да ће ми лепо рећи да је гладана или да има неки проблем.

Тако да ако почињу да вас плаше и нервирају количином пелена, бљуцкањем, прљавим вешом, носањем, неспавањем, недостатком времена, 24 часовним чувањем бебе – не слушајте да биће горе. Биће лакше, стварно. Све то брзо пролази. Можда и пребрзо.

Из дана у дан деца ће порасти, научиће нове ствари, постаће све самосталнија. Нека вам постане једина брига време које лети а те мале рукице ускоро ће да порасту и сада можда последњи пут стежу ваш прст, ускоро ћете шетати за руке а после ћете их испратити на прву екскурзију а они ће тим рукицама да вам машу за поздрав.

Биће лакше, интересантније, интензивније, сигурно не досадно. Спремите се за брдо питања зашто и како, прљаве рукице умазане бојама, смех, и мокре пољупце. Биће лакше, једноставније сваког дана. Не брините, не плашите себе и друге. Скупљајте најлепше моменте из тог периода, а уместо да преносите своју бригу на следећа колена. Пренеси им ту вест да биће лакше.

Dodaj komentarz jako pierwszy