слобода

DSC05147

Једна од ствари које ценим у методама Марије Монтесори је то да родитељ или учитељ прати дете а не дете слепо прати учитеља. Деца су препуне природне потребе упознавања света. Уче у сваком моменту, свим чулима, целим телом. Деца пре свега уче кроз искуство, у ствари не само деца, човек најбоље учи кроз искуство. Сви знамо да то шта доживимо и сами урадимо, боље знамо него оно шта смо само прочитали, чули или неко нам је испричао на часовима а није показао како се то примењује у пракси.

Да омогући природан развој, родитељ би требало да детету дозволи слободу да се развија у правцу који га у датом тренутку интересује. Многи то што пишем прочитали би као: пусти дете да ради шта хоће, да направи хаос, никога да не слуша и не поштује. Већина родитеља живи у шемама, укочени од стране школе, родитеља, посла, друштва. Ради као сви и живећеш мирније, немој да излазиш ван оквира.

Зашто родитељи у излазку у парк бране детету да иде по јесењем лишћу и ужива у том звуку и разбацивању лишћа ногама на све стране? Зашто мора да се врати на стазу и иде мирно поред маме? Зашто дете у парку да не трчи, јер ће се ознојити, испрљати, пасти у блато? Зашто ти родитељи излазе у парк? Седите кући, идите у играоницу тамо нема блата, тамо је мало прашине и мали милион бактерија? Жао ми је деце којој родиељи не дају у раном узрасту књиге: јер ће их поцепати, избалавити, грицкати. Жао ми је деце којој родитељи недозвољавају да упознају свет. Немој оно, немој ово, не дирај мамине књиге, татине дискове.

Сада ћу покушаћу да повежем све мисли које сам хтела да оставим у овом тексту.

Свакодневно имам неке активности и идеје које нудим ћерци, али то не значи да увек урадимо оно шта ја хоћу и шта имам у плану. Рецимо оне наше Мале Јесење Радионице. Пре него што сам кренула у реализацију теме села сам са свеском и направила сама са собом игру асоцијација, микс идеја, записала сам на папиру оне које сматрам да би могле да буду интересантне за Касију, корисне и изводљиве у том узрасту. У плану су биле бојице, лепак, пластелин, ситан пиринач, књиге и којешта. Да, са дететом које није напунило ни годину дана. Већину идеја смо успеле да урадимо заједно, понешто сам радила ја а Касија је посматрала, помагала, додавала ствари а пре свега слушала је причу, чула речи које свакодневно не користимо кући, јер ко прича о јесени у свакодневном животу?

Десило се ипак да неке идеје нису биле интересантне и нисам успела да задржим њену пажњу ни 2 минута. Од тих активности одустала сам да би урадиле нешто шта она хоће. Тако се десило са темом воћа и поврћа, којa je билa повезанa са МЈР. Хтела сам да учимо мало речи, да упоређујемо поврће са слика у књигама са правим поврћем и воћем. Књиге је радо листала али кадa смо упоређивале са правим поврћем није била нимало заинтересована. Окренула се и почела да ниже кругове на штап да би направила кулу. У том моменту кула од дрвених кругова била је то шта je желела да уради. Убацивала три круга па их скидала па опет убацивала и тако добрих 10 минута. А то је стварно пуно концентрације за тако мало дете. Склонила сам поврће па сам села поред ње. Нисам је дирала, донела сам још кругова па да ради своје.

Ако видим да мала исказује интересовање бојицама, добија бојице. Ако жели 3 дана да лепи налепнице, добија налепнице. Ако хоће три пута дневно да се игра јесењом сензорном кутијом, отворићу кутију да убацује и избацује пиринач, да пипка шишарке и круни лишће. И коначно пластелин. Знам да на кутији са бојицама, налепницама и пластелину пише: није за децу испод 3 године. Зашто? Наравно да због тога да постоји ризик да тако мало дете поједе парче бојице, прогута налепницу или загризе пластелин.

Писала сам у првом делу Малих Јесењих Радионица да сам правила пластомату – пластифицирани цртеж за игру са пластелином. Никада нисам имала страх од тога да Касија поједе то шта не би требала, јер никада не остаје сама у соби са таквим стварима. Ја сам ту, видим шта ради и ако креће да проба пластелин одмах реагујем. Мирно, полако, не вриштим не ударам по рукама, не паничим. Кажем да се пластелин/креда/папир не једе. Нисам немарна мајка, само имам поверења у дете и у себе 🙂

Због тога сам се јако обрадоваала поклону од Касијине тетке. Књижица из Вулканове серије школа седам патуљака  „снег од пластелина“. Морам да нагласим да тетка није имала појма шта ми радимо са пластелином. Ето чиста случајност. Са вулкановом серијом тако рећи вежбанки за узраст 0+ сусрела сам се једном код наших пријатеља мада тема на коју сам налетела није ми била нешто интересантна, па нисам се нешто много заинтересовала за то издаваштво. Сада је друга прича, чим сам отворила снег од пластелина ( 1+), прочитала сам пар првих реченица на страни за родитеље и одушевила сам се. Књига је намењена развоју фине моторике код деце од 1 до 2 године. Родитељи у старту добијају одговор на питање: пластелин у рукама једногодишњака- да није прерано?  почетак одговора је одличан: у овој књизи изложен је нов, помало нетрадиционалан приступ овом питању. (…) Уврежено је мишљење да је за једногодишње дете рано да се игра пластелином. (…). Приликом вежбања с пластелином развијају се и јачају дететови прстићи, што директно утиче на развој говора и мишљења (…).

Као да неко чита моје мисли. Слажем се са сваком реченицом у тој књизи. Задаци су симпатични и ако немате времена да сами припремате креативне занимације за дете, мислим да је то одлично решење. Вежбе су спремне а ви морате да одвојите за њу 15 минута јер дуже и тако тешко да задржите дететову пажњу. Довољно је.

Не знам чега се родитељи више плаше да дете не поједе пластелин или да не направе неред, изфлекају одећу, под, зид, родитеље. Ако је до флека онда ту немам решење јер чињеница је да се деца прљају и док једу и док се играју а понекад и док спавају. Више слободе и храбрости мање блокирања дечијег развоја и маште.

1 Komentarz

  • […] Нешто смо успеле да урадимо по плану, док од неких ствари смо скроз одустале. Избор детета шта је интересантно а шта није. О избору прочитајте један спонтани текст са насловом Слобода. […]