Само мало по гузи

LG-19-2

Једва прочитах прву реченицу текста и већ ми је мука. Седам и одмах пишем, па како буде. Цитирам: ако би Скупштина Србије усвојила план Грађанског законика, којима се родитељима забрањује било какво телесно, па и оно најблаже кажњавање детета, то би срушило и оно мало што је остало од ауторитета родитеља и наше породице. Не само да би то угрозило родитељска права већ и њихову способност да соцјализују децу.

Ако родитељи граде свој ауторитет на томе да су јачи, на томе да увек могу да запрете батинама или да уведу речи у дело, онда то није ауторитет. Мислим да на овој реченици могу да завршим мој чланак, али морам да наставим јер даље у изјави господина Зорана Миливојевића било је само горе: Зато разумно телесно кажњавање мора остати део васпитног репертоара (…).

Ово је неки неспоразум. Васпитање и телесно кажњавање у истој реченици, шта више, разумно телесно кажњавање.

Ако аутор сматра да су деца недовољно социјализована и зато треба да добију по гузи да би се социјализовала, онда можда прво треба да се лепо удари по гузи родитеље, васпитаче? Јер очигледно не врше своје задатке на одговарајући начин. Нису васпитали дете, бах по гузи. Најбоље на јавном месту, овако једног тату, маму, деду, баку.

Зашто друштво прихвата да јачи бије слабијег, да одрастао човек удари дете, а не прихватамо да одрасла особа бије одраслу? Како то? Зашто шеф нема право да удари по гузи радника, јер не испуњава његова очекивања, не понаша се овако како очекује? Да не кажем о насиљу над женама. Може да се бије тако да не остају трагови има и за то метод, па што се други мешају у васпитне мере мужа према жени? Не испуњава она његова очекивања, ради нешто не тако како треба, није послушна исто као деца. Да ли би исти ти родитељи имали толико разумевања према васпитачици у обданишту ако мало удари по гузи њихово дете? Наравно због истих разлога што то чине они.

Увођење промене у закону не треба да даје деци оружје против родитеља како неки сматрају. Да деца намерно пријављују невине родитеље. Закон треба да промени свест родитеља и целог друштва: слабијег не смеш да бијеш. Ти не желиш да те повремено ударе по гузи, онда немој да то радиш сопственом детету! Друга је ствар да баш то показујеш детету: ако они мене понекад бију, могу и ја њих да ударим ( а то је нешто шта родитељ не може да поднесе… па врати још јаче) а после и колегу у школи, комшију или било кога. Батина учи да је агресија један од начина решавања проблема.

У каквом свету треба да живи моја ћерка у ком поштовања мањка на сваком кораку? Већина људи прихвата телесно кажњавање иако га не употребљавају, а велики број нажалост сматра ударац по гузи за нормалу ствар. Па шта, ударим по гузи, не остаје никакав физички траг, дете се смирује, све је у реду. Родитељ може да буде поносан на себе, влада дететом.

Нису ни свесни да у сенци бриге крије се њихова немоћ.

Бранитељи ударца по гузи имају увек исту аргументацију: ово није насиље, често је то једина васпитна мера у контраргументу. Прича се о такозваној деци васпитаној без стреса, распуштеној деци. Даље може да се чује да држава не треба де се меша у кућну интиму, а поготово не сме да кажњава родитеља за његове одлуке. Ја плаћам детету храну, одећу и обезбеђујем кров изнад главе, онда нека ме држава пусти на миру. И још један одличан аргумент: мене/нас су тукли па ево сад сам успешан човек, шта нам фали, сада сам захвалан родитељима. Да ли су се ти људи икада запитали ко би били и шта би били да су уместо батина добијали пажњу и разумевање од родитеља?

У мом систему вредности нема места за сумње у то да ударац по гузи јесте насиље и напад на дететову личност. Формулације типа разумно телесно кажњавање или васпитна мера, васпитни репертоар лепше звуче и смирују савесет него, да се јасно каже бијем моје дете да би се смирило.

Да би тај ударац по гузи имао било какав ефекат мора да изазове бол. Желиш да твоје дете боли? Стварно? А тако ти је криво кад треба да прими вакцину, кад треба да лечи зуб, кад падне на сред тротоара и сузе се сливају низ образе. Ово је другачији бол? Наравно да јесте другачији, јер га је нанео неко ко је детету најближи. Нанео га родитељ.

Детету нормално треба да се поставе границе, родитељи креирају дететов свет и систем вредности. За то треба стрпљења а неретко знања. Ако га немате, пре него што ударите дете потражите помоћ. Можда је довољан разговор са другим човеком, можда је довољно да изађете из собе, удахните пар пута и вратите рационално мишљење. Уместо да ударите дете само по гузи можда вреди да потражите друга решења, да нађете тачку где сте погрешили. Јер ваљда нисте једни од тих који мисле да дете ето родило се лоше и такав има карактер. Ударити је лако, тражење решење захтева више труда, стрпљења, заједничког рада.

Васпитање детета је посао који родитељи треба да одраде што боље. Ко други него родитељи да науче дете поштовања других људи и њихових граница, поштовање самог себе. За мене увек таква васпитна мера биће показатељ слабости одраслог, коришћење најједноставнијег начина краткотрајног решења проблема.

Не знам да ли корисници само мало по гузи размишљају зашто дете прекида нежељену радњу после контакта рука-гуза. Мисле да зато да је у том моменту разумело:  видиш то не треба да радим јер је опасно, могу да се повредим, повредим некога, није прикладно. Или прекида из страха, чисто плаше се да не добију још батина. Следећи пут кад крену да раде нешто забрањено, погледају маму и већ знају: удариће ме и болеће, не желим то, плашим се, одустаћу.

Мада шта ако мама није на видику? Неће спречити да уради потенцијално опасну ствар. Страх од батина делује само у присуству родитеља. Стварно мама или тата желе да се њихово дете баш њих плаши? И шта су добили, свесно дете које неће стављати прсте у штекер или дете које неће то радити на механички начин због страха од најближих, чак не страха од тога да ће се повредити.

Знам, љубитељи батина кажу како да објасним нешто детету старом од годину дана? Па што се тиче ствари типа штекер и слично, онда како да вам кажем, на родитељима је да припреме безбедно окружење за дете. Штекер може да се затвори, дискове и књиге коју су вам драге и не желите да их дете поцепа и поломи, склањајте на више полице. Чаше и вазе не морају да стоје на домету дечијих руку. Мислим да је боље да се уклони потенционална угрожења него да се бије недужно дете. Дете црта бојицама по зиду? Ко је дао бојице? Ти. Онда ти си одговоран за шару на зиду. Узело је само, погледај реченицу о штекеру.  Дете није тигар у циркусу који од страха од батине скаче кроз круг.

Знам људе образоване и необразоване, из града из села, свесне и несвесне, сви они повремено лупе дете по гузи. Код неких временом лупање по гузи прераста у мало јаче лупање по глави. Увек када сам сведок такве ситуације заледим се и збуним. Не желим да се уносим људима у њихов систем васпитања деце и све док то не прерасте у опасну ситуацију за дететово физичко здравље не реагујем. Нажалост, увек ми је тешко у таквим ситуацијама, осећам се нелагодно, глупо, немоћно.

Шта више, свакодневно виђам такве сцене у паркићу, у продавници, на игралишту. Смиривање детета ударцем. Баш пре неки дан видела сам оваку сцену: дете трчи по продавници. Не, не трчи већ бежи, али смеје се. Дечак има око 4 године. Стигао га је отац, грубо зграбио за јакну, повукао пар пута мало јаче, изговорио пар неприкладних реч и лупио пар пута по гузи. Реакција детета? Дечак се смејао, остао ми је утисак да поред бесног оца иде дете које је задовољно јер та је игра тако требала да се заврши, пажњом оца, тим ударцима, тим физичким контактом. Прошла сам поред њих и после пар корака рекла сам мом скоро 14 месечном детету: е видиш твоја мама тако неће радити. Жена која је паковала кафу на рафове благо се осмехнула. Не знам да ли из подршке за моје речи или је то једна од ти искуснијих особа које би ми рекле: видећеш ти кад ти та мала девојчица порасте и попне ти се на главу*.

Волим не бијем!

*видећеш ти кад…- моја омиљена фраза за коју ћу посветити посебан чланак

ПС: имам тек мало дете и свако може да ми баци у лице ништа ти не знаш, али само тихо спомињем да сам пар година радила волонтерски са децом у узрасту од 1. до 3. разреда основне школе, чак ишла на камповања која су трајала и по 3 недеље. Стварно знам како немирна знају да буду деца. Никада нисам помислила на то да ударим дете, да га вређам речима, да мало јаче повучем за раме.

 PS2: Све се уклапа. Господин психотерапеут који толико пуно прича о позитивним странама батина, признао је да су и њега родитељи лупали по гузи.

4 Komentarzy

  • децембар 16, 2014

    carapice

    Şamo ću reći – svaka čast za tekst! Bilo šta drugo dodati bilo bi suvišno, sve si rekla!

  • децембар 29, 2014

    annakasija

    Уф драго ми је да се слажемо. Није пријатна тема, али ово је мој простор и морала сам да напишем шта мислим. Поздрав 🙂

  • јануар 28, 2016

    Zmajka

    Kakav tekst!

  • […] metod vaspitanja. Roditeljstvo je teško, pritisak je veliki i poslednje što ikome treba je pridika zašto nije dobro što ste dete šljepnuli po guzi. To što se osećate loše nakon toga jasan je signal da to nije ok i dovoljan je razlog da […]