О бакама и декама

DSC00392

Имамо ту срећу у несрећи да нам баке и деке не живе у истом граду, чак не у истој земљи. Променио се приступ родитељству, имамо више извора знања, лакоћу тражења савета, информација, креирања ставова у оквиру родитељства. Пре су знање преносиле баке и мајке ћеркама. Није било толико књига, интернета, теорија, психолога, саветника, стручњака… Пре су се задовољавале само основне потребе детета. Ко је још размишљао о томе да је претерани унос шећера штетан? Да шетајући без папуча, босоного дете, стимулише нервни систем.

Стави јој папуче, прехладиће се иако кући не носи, немој носати или баш носај, нека плаче тако јача плућа… примери су савета бака и дека. Како пролази време све смо критичнији према тим саветима, поготово кад се не подударају са нашом визијом гајења, односно васпитавања детета. Бранимо ставове, и заборављамо да баке и деке хоће све најбоње за своје унуке.

Селимо се због школе, посла, других разлога. Живимо далеко од родних кућа. Деца се не виђају баш често са нашим родитељима. А кад се виђају, захтевамо да испоштују сва наша правила. Шта да раде баке и деке, кад се већ виде са унуцима? Све би им дали, скинули би звезду са неба. Треба да се схвати да се пре није нешто много посвећивало времена за разговор са децом, више се показивало заинтересовање кроз задиркивање, глупирање, припремање омиљене хране, колача…

Времена су се променила. Сви мислимо да знамо најбоље шта је добро за наше дете. Али ипак, баке и деке имају другачији начин комуникације са нашом децом него што су имали са нама као родитељи. Можда нам је зато понекад криво? Они сада имају другу улогу, и треба да им дамо простора де је испуне. Кући постављамо правила, границе, бранимо их. Али ипак треба да се зна кад се сме попустити. Кад можемо дозволити бакама  и декама да буду то шта треба да буду за нашу децу. Да прихватимо повремено ту претерану бригу, те слаткише и цело то размазивање. А ако нам је нешто од изузетног значаја, треба да то назначимо, јер неких ствари се неће сетити да је битно или озбиљно. Држим се тога да је деци потребна разноврсност, а повремено одступање од правила неће пољуљати осећај сигурности.

Да дамо малооооо више слободе бакама и декама? Да зажмуримо понекад на једно око (да,да све видим али правим се да не). Знам да после посете баки и деки моје дете ће 2 дана тражити, за мене чудне ствари које иначе код нас не пролазе. Ипак нека граде заједно лепе успомене.

ПС: Знам да ствар изгледа мало другачије кад  живите близу или са бакама и декама, то није моје искуство, али мислим да и ту треба да се тежи балансу.

ПС2: Овај текст написала сам пре више од пола године, пре него што сам га објавила. Често га читам да бих се подсетила на њега…

DSC08627

1 Komentarz

  • фебруар 18, 2017

    Aprilia

    Nama su blizu i jedni i drugi. Od svekrve me samo kapija dijeli i nemam problem sa vaspitanjem, možda baš zato što su blizu. I oni su svjesni da dijete ne treba razmaziti a svakodnevnim popuštanjem, to je lako. Sa druge strane, i mi smo tolerantni, ponekad i više ja nego muž. Neće im naškoditi koja kocka čokolade više, kasniji odlazak u krevet ili slično, dok god su oni sretni. Slažem se da na taj način stvaraju uspomene, nešto drugačije od onih koje imaju sa mamom i tatom.
    A sto se tiče različitih stavova, samo treba prihvatiti da im oni žele najbolje, poslije roditelja, bake i deke su prvi koji ih bezuslovno vole. Ako i griješe, neka griješe. Ko nam garantuje da mi sve radimo ispravno.
    Pozdrav