Како научити дете да прихвата пораз

Ми као родитељи желели бисмо да детету буде лако у животу, да нема никаквих проблема и да се не сусреће са напријатностима. Ипак, да кажем ово гласно, тако неће бити никада. Осећај неуспеха је веома потребан деци, а од нас зависи како ће се са тим носити. Толико можемо да урадимо.

Не сећам се кад сам први пут видела најтужнију фацу мог детета. Сећам се само једне ситуације кад је на неком рођендану једна од ћеркиних другарица пред полазак кући зграбила балон да понесе са собом (као и сва остала деца) и то баш ТАЈ балон који је желело моје дете, само што је другарица била бржа. Тужна фаца и сузе низ образе. У првом моменту била сам изненађена њеном реакцијом, после сам ушла ипак у њен свет и осећања, осетила је пораз јер неко је био бржи од ње и узео то шта је она желела.

Мој задатак као родитеља је да је научим како да се снађе са тим непријатним осећајем. Туга се осликала на њеном лицу тако да сам лако сазнала то шта осећа, да објасним да се такве ствари дешавају,  да знам да то није пријатно, да је загрлим. Предложила сам решење тренутног стања.

Користим сваку прилику да називамо емоције, сада кад има већ три године тражим да сама проба да назове то шта осећа. А од како иде у вртић прилика имамо све више. Скоро ми је испричала причу како се са другарицом смејала другој девојчици што плаче. Није ми се свидела та прича, па смо кренуле са разговором како је то туга сада била на страни девојчице која је плакала и да ли се сећа како је то кад се њој неко руга или смеје и какав је то осећај. Иако су деца у том узрасту егоцентрична, ефекат разговора ме изненадио и видела сам да је објашњење дало ефекат.

И да вртић, за мене и даље тема осетљива. Али о томе други пут. Пре свега видим да деца имају огромну потребу да побеђују. Имам утисак да се то у том узрасту подстиче. Код неке деце у неком моменту појављује се страх од пораза који блокира дете да учествује у активностима. Страшно је кад дете одустаје од неке друшвене игре јер је страх од пораза већи него жеља за забавом.

Приметила сам ту промену код мог детета. Одавно смо играли бинго игру још са мање од 2 године и до скоро је та игра мом детету доносила радост, до оног дана кад је одустала од даље забаве јер сам је ја победила (не први пут). Покупила игрицу у кутију и рекла да неће више.

Запалила се онда код мене лампица да треба да порадимо на томе. Даље се трудим да је извучем из система: прва, победила сам. Али истовремено радим на себи јер несвесно грешимо сваки дан.

Како научити дете да прихвати пораз.

Хвалити паметно. Сваки родитељ сматра да је његово дете најбоље на свету а све шта дотакне мења у чудо. Одличан пример су дечији цртежи. Боље да питамо дете за детаље цртежа и о њему поразговарамо, него рећи браво, ово је најдивнији цртеж на свету! Треба имати на уму да ће се само родитељи толико одушевити том цртежу а васпитачица ће рећи ОК, леп цртеж, а то може да буде мало после наших ох и ах.

Загрли и сачекај са саветима. После пораза дете је тужно. У првом моменту једино шта му треба је загрљај, подршка и да осети своје емоције. Тешко да ће у том моменту чути твоје савете. Нека само покуша да смисли како следећи пут да победи или мало усмерите дете на такав ток размишљања. Спремна решења често не делују.

Не упоређуј. Са другом децом ни у позитивном, ни негативном смислу. Тако се не гради самопоуздање. То да друга деца знају да ураде нешто а твоје не, не значи да би и твоје требало у том моменту да то ради. Мика зна да нацрта мацу а ти не или што си супер, Мика не зна да нацрта мацу а ти знаш…

Научите да губи. Одлична вежба за губљење су друштвене, породичне игре. Треба да прихватите једно правило. Не варамо, не нагињемо правила у току игре. Не померамо фигурице, не дајемо додатно бацање коцком, не правимо се луди и игноришемо ако по правилима дете треба да се врати 3 поља назад, а кажемо браво идеш 3 корака напред 🙂

Најбоње су игре у којима не меримо знање или физичку снагу (овакве игре остављамо да дете игра са другом децом свог узраста) јер ту је намогуће да дете играјући по правилима победи, ако га ми пуштамо да побеђује градимо лажни осећај победе и дете ће у неком моменту то схватити.

Бирамо игре где одлучује срећа или меморије коју деца брзо савладавају. Бинго, лото, човече не љути се…

Не гледајте на игру као на део ривализације. Ово је забава а не турнир са наградама. Не подстичемо идеју да је циљ игре победа. Циљ је чињеница забаве, лепо проведено заједничко време. Лепо је честитати победнику али без претеривања иако победи дете. Честитамо, добро победио си играмо даље да видимо ко ће следећи пут имати срећу. Дете је изгубило, можемо да одиграмо још једном. Показујемо то шта и јесте, да весело проводимо време.

Иначе није лако наћи игре за најмлађи узраст. Ево пар наших игара:

Наш први лото

сет игара Djeco; бинго, меморије и домине

Гуске и не љути се човече

Како се ви сналазите са том темом? Играте ли породичне игре?

 

Dodaj komentarz jako pierwszy